Priče iz Sode: Dijete Lukavačkih ulica

3.852

Piše: Ema Hrvatović

Dijete Lukavačkih ulica. To na svoju žalost može reći ko je bukvalno rastao na ulicam tog grada preživljavajući i ono što mlađi čitaoci ovog teksta neće ni povjerovati.

Dijete Lukavačkih trotoara na kojima je preprodavalo cigare,rakiju i razne prehrambene proizvode kad je rat stig’o u grad. U vrijeme stravičnog ludila i totalne anarhije. Anarhija all over Soda čaršija. Kupim 5 kutija cigara za 40 DM a kutiju prodajem za cenera(10). Od nekih ljudi koje sam još kao mali upozn’o pred rat pa su mi vjerovali da ih neću ošmekati i ako me “murija” uhvati. Znao sam da šutim,oduzmu mi cigare ali ostanem ispravan kod starije raje i furamo dalje. Zanimljivo je to da su ti ljudi od kojih sam “na veliko” kupovao cigare znali da me murija startala i prije nego se racija završila.

Danas,iz ove perspektive, šta reći? Svima mater pa nek ide. Mnogi nisu više tu pa ne želim da ih pominjem. Želim da pomenem da se sav moj kapital vrtio od 50 do 100 DM. Od toga sam pomagao i roditelje i sebe. Svoju raju kad god mogu. I mnogo mi je značilo kad mi neko od tih klošara pokuša zavrnuti kutiju cigara. U to vrijeme je moj otac bio borac ARBiH a ni on sam nije znao da li je na pravoj strani. Ali Lukavac se braniti mora i jebaji ga. Direktni učesnik rata nisam bio i nisam kompetentan da pišem o tome. Branio se svako od svakoga. Od koga i zašto,to nije tema ove priče koliko mi je važno bilo da me neko od tih lokalnih šupaka ne zavrne za cigare.

Da mi ne plati. Ako to dopustim onda cijeli dan stojim na trotoaru bez da išta zaradim. Tapkam u prazno. 1993,ljeta Gospodnjeg sam prodavao cigare i žvake na trotoaru između moje zgrade i Petraka. Pet metara od Bambina u kojem su sjedili neki ljudi i puštali glasnu muziku. Iskreno,išli su mi na živce jer grmi muzika dok Lukavcani osluškuju zvuk ispaljenja granate i velika većina nema šta da jede. I mene je to isto zanimalo ali jbg tu mi je radno mjesto pa sam trpio.

Prod’o sam nekoliko kutija cigara i nešto na komad kad je jedan od njih izašao i tražio da mu dam kutiju Kolumba pa dat će mi pare al da uđem u Bambino. Ime mu nisam znao ali sad znam. Dao sam cigare i sačekao 15-20 minuta nadajući se da će mi donijeti. Ja sam ipak dijete od 14-15 godina. Niko se nije pojavio. Ja sam poznavao i Jadranku i Merseda koji su držali Bambino i bili su super ljudi. Vjerovatno sam,znajući da su oni dobri i dao cigare njihovim gostima pa da mi poslije plate.

Nakon sto se niko nije pojavio ja sam ušao u Bambino. Pozdravio fino sa vrata dok su me svi u čudu gledali,kontajuci šta ja tražim unutra. Prišao sam do šanka i zamolio čovjeka kojem sam dao cigare da mi plati na što su se svi prisutni u isti glas zasmijali uključujući i par lokalnih opajdara koje sam poznavao iz viđenja. Teta Jadranke i čika Merseda nije bilo pa vjerovatno su se tako i ponašali. Razgledao sam ih sve i izašao vani. Pogledao sam prema Bistarcu. Pusta ulica. Pored Bobija neki frajer ide na biciklu. Šta da radim a nemam nikog da mi pomogne?

Da mi je barem otac tu? Neko od starije raje?? Ko ih možda zna. Hiljade misli su protutnjale kroz moju glavu u tri sekunde. U meni je proradila beštija. Bez ikakvog oklijevanja sam rasklopio suncobran i iščupao donji dio koji sam instiktivno preinačio u šipku za naplatu cigara. Stao na vrata Bambina i ponovio da mi papak plati cigare. Toliko ozbiljno da je i Dragana Mirković ušutila. Hladan znoj me oblio i bio sam van sebe. Spreman na sve. Izvadio je 20 DM i rekao” vidi malog jes’ zajeban,ja se sa tobom šalim,zadrži kusur”..Uzeo sam pare i izašao napolje. Vratio kusur na šank uz sve molbe da zadržim. Spakovao svoj stolić i suncobran. Otišao u stan. Sve ostavio i u Sodu.

Tad sam u biti i shvatio da sam muško. Nikad nisam dozvoljavao da me “pičke”časte. Oprostite na izrazu. Prenijelo me. Žene da ali p…. ne. Kategorički odbijam. I tad a i danas. U to vrijeme je bila aktuelna buvlja pijaca u Srebreniku. Mijenjala se roba za robu. Mi Lukavcani i Tuzlaci smo donosili odjeću,posuđe i razne kućne dragocjenosti i mijenjali za hranu koje u Lukavcu i Tuzli nije bilo. Ja saberem po komšiluku od komsinica,razne stvari,pogodim cijenu i pravac Srebrenik vozom ili busom Ulbing. Kako kad.

Tamo se nadjebavam sa seljacima da li npr.mikser vrijedi jedan ili dva sira. Da li bi neki gospodin obukao Meklaudku od mog komšije Ferde za 2 ili 3 litra rakije. Ko kome tu surdukne,rekao bi naš Muharem Mašinac. Al’ nedaj se Ema,nemaju ono pojma o tim stvarima. I tako je šljakalo. Mjesecima. Odakle njima tolika hrana u to vrijeme ni danas mi nije jasno. Kas to sve istrampimo onda se vraćamo za Lukavac. Budem “dobar” dva sira,3 kg kukuruznog brašna i recimo 3 litra rakije. Al one rakije što se prikazuju plavi slonovi od nje. Šta sa njom?

Jedan ću iznijeti napolje a ostala dva litra ću prodati na autobuskoj pa kupit starom cigare kad dođe sa linije nek’ ima. Da ne istresa grabovo lišće iz džepova na stol u dnevnom boravku. A poželio sam ga. Nema ga već 3 dana. Sutra će doći. Pojedem neki komad prohe,rakiju pod jaknu i na autobusku. Da je udam. Iz pravca obdanista policija i kao prave raciju. Ja i još par ljudi na stanici prodajemo po neku sitnicu. Cigare na komad i rakiju na litar. Nasrću na nas a ja ne dam rakiju.

Kažu mi da švercam?? Rakiju će oduzeti. Ponovo beštija u meni i uzimam obadvije flaše i razbijam ih pune iza kioska. Kahri, drotu pred očima. Popit ćeš k…. Nećeš ni ti kad moj otac neće cigaru zapaliti. Odvode me naravno i maltretiraju. Podnosim to ponovo muški jer takođe nisam nikad dozvoljavao da se bojim p…. Nailazi par normalnih policajaca i puštaju nas u mrak ispred stanice.

Obrišem nos, pogledam prema hotelu Central i skontam da će to sve jednom proći. Oni će uvijek biti oni a ja dječak Lukavačkih ulica.

Komentarisanje nije dozvoljeno.